Upozorenje
  • Neuspešno učitavanje XML datoteke

Ivana Curaković: Krasila nas je energija, srebro je ogroman uspeh

Kao jedna od 12 odabranih košarkašica, Ivana Curaković iz Srbobrana se sa juniorskom reprezentacijom Srbije na Evropskom prvenstvu u Šopronu (Mađarska), nakon velike bitke u finalu sa Belgijom i poraza od dva razlike popela na postolje sa srebrnom medaljom oko vrata.

Zahvaljujući ovom velikom istorijskom podvigu u ženskoj juniorskoj konkurenciji ove devojke su se upisale u knjigu uspeha srpske košarke, a sedamnaestogodišnja Ivana u zlatne stranice srbobranskog sporta kao jedina reprezentativka države koja se kući vratila sa odličjem.

Ona je ovim povodom gostovala na našem radiju i odmah na početku otkrila je kako je izgledalo radno leto u dresu sa državnim grbom.

    - Same pripreme su od starta bile jake, spremali su nas za sve ove teške utakmice na Evrobasketu. Iz treninga u trening smo sve bolje radile i taj kvalitet je izlazio na videlo. Cilj nam je bila medalja, ali problem je bio što kao tim nismo verovale u to jer su godinama iza nas juniorke bile loše plasirane. Međutim, krasila nas je energija i to je nešto što smo prenosile jedna na drugu. Po tome smo se razlikovale od ostalih ekipa. Išle smo korak po korak, pa iako u početku nismo očekivali uspeh, kako su prolazili dani i utakmice to se menjalo – govori Ivana.

Prva utakmica sa Hrvatskom je sama po sebi bila teška baš zato što otvara prvenstvo, ali i zbog nervoze i iščekivanja šta će se desiti.

    - Ušli smo jako u meč, bukvalno smo ga odigrali kao da je finale. Sledeće dve utakmice protiv Španije i Švedske smo nažalost izgubili. Pred šampionat smo imali sastanak i cilj je bio da imamo dve pobede u grupnoj fazi. Posle prve utakmice je sve bilo po planu, a onda su se desila ta dva poraza. Protiv Španije smo možda to i očekivali, pošto su dosta jaka ekipa. Rezultat je bio dobar s obzirom na našu igru. Švedsku smo olako shvatili i mislile smo da ćemo ih sigurno dobiti. Takođe smo loše ušli u utakmicu, probudile smo se nekoliko minuta pred kraj, ali to naravno nije bilo dovoljno da stignemo više od 20 razlike. Uspele smo samo da spustimo razliku – kaže juniorska reprezentativka Srbije.

Prvi rival posle prolaska grupne faze koju su završili na trećem mestu, bila je selekcija Letonije. Da nisu pale devojke sa Baltika, naše juniorke otišle bi kući.

    - Ta utakmica je bila najbitnija na prvenstvu. Tokom poslednjih pet minuta protiv Letonki je i krenula ta neka energija koja nam je omogućila da pobedimo u ostalim mečevima. U toj utakmici smo stvarno svi počeli da verujemo u sebe jer do tada nismo bile sigurne u to što radimo, za razliku od stručnog štaba koji je verovao od prvog dana – otkriva Ivana Curaković.

Četvrtfinalni duel protiv Slovenije je bio egal prvih nekoliko minuta. Međutim, kada su Srpkinje krenule iz odbrane u napad, sve je krenulo, a protivnik je počeo da posustaje. Naša sagovornica objašnjava kako su postale "Željke".

    - Zbog te energije koju smo širile jedna na drugu imale smo fazon da bacamo magiju i da je širimo. A i bile smo i željne svega. Na društvenim mrežama smo imali hešteg "Željke u akciji" i to je krenulo tako što smo na pripremama uvek bile gladne i željne hrane, pa smo se prozvale Željke. Onda nam je na sastanku fizioterapeut rekao da kako smo željne hrane, tako budemo željne i pobede – govori ova Srbobranka.

Posle Slovenki i plasmana u četiri najbolje ekipe Starog kontinenta, na red je došlo polufinale sa velikim favoritom Francuskom. Naše devojke su već bile otpisane, jer su košarkašice iz zemlje Galskih petlova smatrane za atletsku ekipu koja ima dosta tamnoputih i dominantih igračica.

    - Imali smo slobodan dan pred tu utakmicu. Između mečeva smo pričali o svakoj igračici, na papiru smo dobili nešto o svakoj ponaosob, po pozicijama koje igraju i ko će ih čuvati. Pre svake utakmice smo imali video skaut, to smo radili sa trenerima i onda nam je ostajalo oko 15 minuta da mi to posložimo u glavi i da na utakmici to pretočimo u teren. Za njih smo se najviše spremale, a Francuska nas je dosta potcenila. U jednom momentu smo gubile 17 razlike i mi sa klupe smo već mislile da nećemo uspeti da se vratimo. Međutim, onda je naša energija prešla na igračice na terenu. Prvo je krenula odbrana, a posle toga je svaka trojka ulazila, i zicer, i šut van reketa i u reketu. Francuska je krenula da pada  i nekoliko sekundi pre kraja na deset razlike za nas znale smo da smo u finalu i taj osećaj jednostavno ne može da se opiše. Tada smo već bile svesne da imamo zlato ili srebro – priseća se članica Ratgeber akademije iz Pečuja.

Prema njenim rečima, sve ovo je nekako došlo spontano pa tako i sada već čuveno slavlje sa košarkašicama iz Hrvatske koje su ih posle pobede u polufinalu dočekale ispred hotela da bi e zajedno radovale.

    - Mi smo se sa njima družile u slobodno vreme. Tamo se ne bavimo istorijom, kada odeš na šampionat možeš da stekneš nova prijateljstva, baš kao što se sada desilo sa Hrvaticama i ostalim reprezentacijama. Mi smo dolazili sa utakmice i isped hotela smo ih videli kako su se poređale i da nas očekuju. Pesma je krenula, a naš menadžer je izašao i snimio sve telefonom da imamo to kao jednu lepu uspomenu. Zaista divno sa njihove strane – zadovoljna je Ivana ovim gestom igračica iz susedne zemlje.

Curakovićeva tvrdi da su sa tom pobedom dobile još veću želju da osvoje zlato, ali su baš od tolike želje u prvim minutima finala protiv Belgijanki izgorele, što je rezultiralo velikom razlikom na poluvremenu.

    - Pomislile smo da kad smo već tu i pobedimo. I juniori koji su nešto pre nas osvojili zlato su nam bili motiv. Sve je tokom Evropskog prvenstva išlo svojim tokom, kako je i trebalo. Isplatila nam se energija koja je uložena, trud, rad i znoj. U prvom momentu nakon poraza od Belgije smo bile malo razočarane ali radovale smo se, tačnije bile smo najsrećnija ekipa na postolju. Nakon finala odlučile smo da igramo jer je i srebro zaista veliki uspeh. Još nismo svesne šta smo uradile, trebaće nam vremena da se sve slegne – slaže još utiske reprezentativni krilni centar.

Po njoj, finalna utakmica nije bila odigrana loše u odnosu na ostale. Srpske juniorke su se naime od samog početka priprema borili za pola minuta.

    - Tako nam je selektor govorio. Sad smo posle poraza od dva razlike videli koliko to znači. Isto se desilo protiv Švedske. Kasno smo se probudile, bilo je nekoliko šansi, ali sada je sve šta bi bilo kad bi bilo. Mi smo zadovoljne i drugim mestom. Da smo bile i treće, opet bismo slavile. Za svaku od nas je to uspeh u reprezentaciji – konstatuje Srbobranka.

Ona kaže da su pozvale i druge devojke, Belgijanke i Francuskinje i da su zajedno sa njima slavile. Ali priznaje da ne veruje da bi neko od te dve selekcije učinio to isto.

    - Uvek smo bile nasmejane i selektor nam je govorio da osmeh mora uvek da bude na licu bez obzira da li gubimo ili vodimo 20 razlike kao i da mora postojati podrška sa klupe. Nekoliko nas nije imalo veliku minutažu, ali opet svaka je ovom uspehu doprinela, da li bodrenjem sa klupe ili igranjem na terenu – naglašava Ivana Curaković.

Pred utakmicu sa Belgijom, naše juniorske reprezentativke su pričale kako će proslaviti medalju, nevezano za to kog sjaja ona bude. Planirale su da je proslave u Beogradu.

    - Međutim, nismo uspele da uradimo to što smo htele, ali imale smo svečani ručak u prestonici, tu je bio i predsednik Košarkaškog saveza Srbije Predrag Danilović i potpredsednica Ana Joković. Od njih smo dobili i neke poklončiće i posle toga smo išli da dajemo izjave za "Blic" i "Kurir" – otkriva nam ona.

Atmosfera u ekipi je bila na vrhunskom nivou, a prvi put se desilo da  stručni štab poklopio i da nije bilo nesuglasica.

    - Energija nas je krasila i dizala iz svega, poštovale smo jedna drugu kao saigračicu i drugaricu. Imale smo takav stručni štab da su i oni svu tu veru pretočili u nas, da i mi počnemo da verujemo. Ko zna zašto je dobro ovo drugo mesto i srebrna medalja – ističe naša sagovornica.

Samim tim što je prošla u ovoj selekciji 1999-2000 godište smatra velikim uspehom.

    - Sve smo mi prošle među 12 jer smo to zaslužile, čitavo leto smo radile. Meni je bila velika čast i zadovoljstvo da sam među tim devojkama, ali još je bolji osećaj kada si na postolju i nosiš istorijsku medalju oko vrata – priča juniorska reprezentativka.

Ivana priznaje da osvojeno srebro veoma prija, ali i menja neke stvari u njihovim životima. Poručuje da moraju da budu dosta odgovornije.

    - Ja treniram košarku osam godina i svaka moja saigračica sa Evropskog prvenstva takođe trenira oko deset godina. Ovo nam je prvi veliki uspeh. Posle svake utakmice kada bismo uzeli telefone i ušli na internet, viđali smo naše slike po fejsbuku, a i u novinama nas je bilo sve više. Nismo stigle da odgovaramo svima na poruke. Lepo je kad vidiš da su ljudi bili uz tebe i zahvalne smo svima – navodi nekadašnja igračica ŽKK Srbobran i dodaje da se rado odazvala na razgovor za RTV i lokalne portale.

Njena sestra bliznakinja Jelena zbog teže povrede ovog leta nije mogla da obuče dres Srbije i zbog toga joj je bilo veoma žao. Ona je trebala da dolazi na mini pripreme, ali tokom oporavka desile su se komplikacije koje su je sprečile u tome.

    - Ali bila je tu uz mene i iz utakmice u utakmicu me je pratila. Posle svakog meča smo se čule i uvek sam je pitala kako je sve izgledalo, jer je drugačije kada te neko drugi gleda. Sada je bio drugačiji osećaj jer smo prethodnih godina smo nas dve uvek bile zajedno. I zato mi je sada bio jako čudan osećaj. Prošle godine sam znala da je tu, i ona je znala da sam ja tu i šta god da se desi bile smo tu jedna za drugu. Ne mogu da kažem da sam bila sama, bile su tamo ostale devojke i ja moje Željke volim najviše na svetu. Ali sestra je nešto drugo – kaže naša sagovornica.

Ivana nije imala veliku minutažu na ovom šampionatu, odigrala je samo prva dva meča protiv Hrvatske i Španije. Ona ističe da im je selektor Pavlović rekao da svaka devojka doprinosi timu, makar igrale minut ili presedele celu utakmicu na klupi.

    - Sve igračice koje su imale veću minutažu su iskusnije i dosta starije. Nisam očekivala da ću ulaziti u igru, mislila sam samo da će me možda pustiti minut-dva i to kada se već bude znalo da li dobijamo ili gubimo. Iznenadila sam se, ali i očekivala se neke strane, kada sam ušla protiv Hrvatica na prvom meču. Ne znam koji je razlog neigranja u daljim utakmicama, ali verujem da je podrška sa klupe značila svakoj devojci na terenu. Verovala sam da ću igrati više, ali poštovala sam svaku njegovu odluku. On je taj koji je organizovao sve, znao je šta radi. U finalnoj utakmici mi je bilo nebitno da li ću igrati, želela sam samo da ostvarimo uspeh makar uopšte ne ulazila u igru – naglašava srpska juniorka.

Priznaje da je na početku priprema sa državnim timom mislila da ne zaslužuje mesto među 12, ali kako su one odmicale videla je da ima i njenog doprinosa.

   - Ova medalja me je podstakla za dalji rad i znam da treba da nastavim ovakvim i još boljim tempom rada na sebi, a nadam se da će se uspesi i dalje nizati – govori košarkašica Ratgeber akademije i dodaje da ostaje u tom klubu dok ne završi srednju školu.

Na kraju podvlači da bi, ako poziv selektora stigne i sledeće godine, volela da se raduje nekom novom uspehu.

    - U našem 2000. godištu su dosta jače selekcije, sve ekipe su nekako bolje i to naše godište je dominantno. Prošle godine su nas kadetkinje Francuske nadigrale sa preko 30 razlike. Ove godine smo se iznenadili jer smo mislili da su im juniorke još bolje, međutim nije bilo tako. Nadam se da će se za dve, tri godine ponovo spojiti ovih istih 12 igračica i da ćemo opet uraditi nešto veliko – završava razgovor Ivana Curaković.

Darko Vujinović

vremenska prognoza

Srbobran

Vlažnost

Vetar

baner