Upozorenje
  • Neuspešno učitavanje XML datoteke

Tanja Bošković sa kolegama glumcima oduševila Srbobrance

Kultna predstava režisera Milana Karadžića rađena po tekstu Mirjane Bobić Mojsilović ''Suze su okej'', a gde svoje upečatljive uloge tumače Tanja Bošković, Petar Mihailović, Rade Marjanović i Milan Caci Mihailović igrana je Pozorištancu u petak, 16. juna 2017. godine pred očima Srbobranaca koji su po šesti put za isto toliko meseci uživali u čarima igre na daskama.

Prepuna sala i višeminutni aplauz namenjen glumcima koji su oživeli svoje likove, posebno legendarnoj Tanji Bošković govorio je više od bilo čega. Ozbiljna monodrama, obogaćena trenucima za smeh koji se provlače, ostavila je veliki utisak, a može se reći da niko od prisutnih nije ostao ravnodušan na ovu priču i tužnu sudbinu Marije Kalić. Nekadašnja pevačica koja je snimala prateće vokale najvećim zvezdama jednog prošlog vremena, ostala je usamljenja u ozbiljnim godinama, a ostala je večna rana što joj njena najveća i neprežaljena ljubav iz mladosti, čuveni pesnik Viktor Novak nije posvetio nijednu svoju pesmu.

Protagonisti ove sjajne predstave su, nakon još jednog uspešnog izvođenja, razgovarali za ''Radio Srbobran''.

TANJA BOŠKOVIĆ

1. Mnogi za ovu predstavu kažu da je za sva vremena, slažete li se sa tim?

    - Slažem se da je ova predstava za sva vremena. To je prosto jedna zanimljiva tema, vrlo retko pisana kao melodrama na srpskom jeziku za ženu. Ja sam imala sreću da 1999. godine dobijem ovu ulogu da igram kao četvrta podela. Tri glumice su je pre mene odbile, a ja sam je prigrlila znajući da ću je igrati do smrti. Kao što i mislim da hoću. Kako godine prolaze, ova uloga sve više i više mi pripada. Mladi se menjaju, a ja što sam starija to bolje za ovu ulogu. Veoma uživam i volim da igram ovu predstavu, 18 godina je već prošlo i sigurna sam da ću je igrati bar još toliko.

2. Publika hvali ovaj komad i glumačku podelu, mislite li da je to sa razlogom?

    - Ovo je ekipa mojih snova, mi smo pre svega stari drugari. Sa Radetom se znam otkako sam upisala Akademiju, kao i sa Cacijem. Mi smo život proveli zajedno, tako da sva putovanja, odlasci, vraćanja, su jedno veliko uživanje. Petar je moj treći partner, ali i njemu polako ističe vreme. Očekujem da ću imati još mladih kolega. Rekla bih da je to dobra vežba za njih. Kad pogledate, mi smo svi stogodišnjaci u pozorištu i ima šta i da se nauči od nas. Između ostalog, kako da se ćuti u pozorištu. To nije lako, za mlade glumce naročito. Naše iskustvo je toliko da možemo sebi da dozvolimo da ćutimo. Ima trenutaka apsolutne tišine, kad ne čujete ništa. To je lepo i plemenito i pokazuje da se u pozorištu doživljava katarza, da su te tišine velika dragocenost. Primetila sam da ja na početku predstave bilo mobilnih telefona, a onda su i oni utihnuli. Svaki čovek na ovom svetu može sebi da da dva sata mira i mogućnosti da doživi katarzu. Ima li šta lepše?

3. Prepoznaje li pozorište danas vreme u kom živimo?

    - Imam veliku sreću da igram različite predstave. Moje kolege, na trulom Zapadu, u Americi, su srećni kada igraju jednu. I igraju je veoma dugo, to su veliki srećnici koji pet, deset, 15, 20 sezona igraju isti komad. Ja još uvek mislim da sam u velikoj prednosti s obzirom na to da igram različite predstave. Igram ''Ljubavno pismo'' koje je na repertoaru 23 godine i ovu koja se igra 18 godina. Ali i ''Moja ti'' koja je izašla pre desetak dana. Svako vreme ima svoja pitanja koja bar mora da postavi, ako ne odgovori na njih. Mislim da pozorište u ovom trenutku čak brza u odgovorima, na sa moje tačke gledišta, često glupa pitanja. One predstave koje traju dugo znači da nalaze svoju publiku, oni ljudi koje ih gledaju nalaze odgovore, a veoma su česte osobe koje po deset, 15 puta gledaju istu predstavu. Pre godinu dana je u Ateljeu 212 izašla predstava ''Jesenja sonata'' Ingmara Bergmana. Ona je napisana krajem šezdesetih, a i danas je živa i neophodna, veoma posećena i obožavana. Isto ovako katarzično izlaze majke, ćerke, očevi, sinovi, uzbuđeni tim fantastičnim tekstom koji je napisao Bergman i predstavom koju je režirao Jagoš Marković. Pozorište je neophodno za preživljavanje. Ne može sve da bude zabava, da se vidi na televiziji, da se doživi u ovoj plitkosti koju nam nude kao civilizacijsku tekovinu. Smatram da je pozorište oaza ljudskosti, poslednje uporište identiteta, ono je neophodno. Ne smeta mi što vaša sala u Srboranu ima 120 mesta. Da je bilo četiri čoveka u publici ja bih igrala, jer za to četvoro možda u određenom trenutku to može da bude rešenje nekog problema. Smatram da je to moja dužnost, nikad mi nije bilo teško. Jednako je igram ovde u Srbobranu ili u Torontu, gde sam gostovala pre mesec, dva. Mislim da je to normalno. Tu vidite da je svet zapravo mali, nemojte misliti da su se reakcije publike razlikovale drastično. Ovde je možda bilo više srdačnosti. Tamo su bili tiši, nisu pljeskali, drukčiji su bili u tom smislu. Ali doživalj, ono što sam osećala, je isti. Ljudima je važno to nešto što se govori na sceni, ili ja bar utopistički zamišljam da je tako.

4. Da li je sudbine glavnog lika Marije Kalić, sudbina većine žena koje čekaju da im u životu neki muškarac napiše pesmu?

    - Ja spadam u one žene kojima jesu pisane pesme, što je vrlo specijalno. To je jedna od stvari koju sam dobila zahvaljujući tome što sam glumica, ničemu drugom. Mislim da je Mirjana Bobić Mojsilović našla pravu meru. Ja sam uverena da talentovani ljudi na način na koji je talentovan taj neverovatni pesnik, traže žrtvu, a da su žene mnogo češće žrtve ili služiteljke tih talentovanih ili manje talentovanih muškaraca. To su i majke, to su i žene. Ja nikada dovoljno dugo nisam imala muža da bih mogla da kažem da sam služila. Čak ponekad mislim da su moja deca bila za mene ono što je Marija Kalić bila za Viktora Novaka. Ponekad me jako grize savest zbog toga. Ali sa druge strane, kada razmišljam o ličnom problemu u odnosu na dar koji sam od Boga dobila, smatram da je moja dužnost bila da mu služim. Čak i onda, svaki put kada sam imala predstavu nisam uspavala svoju decu. To su radile neke druge žene koje su za to bile plaćene.

5. Postoje li uloge koje su ostavile poseban pečat na Vas tokom karijere?

    - Imam nekoliko uloga. To je svakako bila Elizabet Blejk u ''Očevima i ocima'', zatim kobila Šindivila u ''Priči o konju'', Greta Garbo u ''Tajni Grete Garbo'' i naravno Marija Kalić u ''Suze su O.K.''.

6. Kako komentarišete mural koji ste nedavno dobili u Beogradu od navijača Partizana?

    - Mogu samo da kažem da sam zahvalna na tome.

RADE MARJANOVIĆ

1. Mnogi za ovu predstavu kažu da je za sva vremena, slažete li se sa tim?

    - Ovo je jedna od onih pravih pozorišnih predstava, ali rekao bih da su nova vremena napravila neke druge priče i događanja, a klasična pozorišna priča je sve manje prisutna u modernom teatru i zato u bilo kom gradu da gostujemo publika bude oduševljena. Ona dolazi zbog onoga što je u pozorištu, ali i u životu glavna stvar, a to su emocije. Bez emocija čovek uludo traći svoj život, a pozorište bez emocija jednstavno nije pozorište.

2. Igrate li ovaj komad sa radošću?

    - ''Suze su okej'' smo 167. puta odigrali sa velikim zadovoljstvom i ako Bog da imaćemo sigurno još toliko predstava na veliku radost nas glumaca, a i publike.

3. Volite li da gostujete po manjim mestima?

    - Zadovoljstvo je što sa predstavom ideš od grada do grada koji nas željno iščekuju. Osećamo kako publika reaguje, oseti se ta neka potreba ljudi i zahvalnost što smo tu. Primaju nas sa velikom blagonaklonošću i to je nešto što je nama veliko zadovoljstvo. Svim silama se trudimo da im vratimo tu energiju i sa istom velikom zahvalnošću to što oni nama pružaju.

4. Da li ste ranije bili u Srbobranu i kako Vam se čini naša publika?

    - Odmah posle predstave smo konstatovali da je srbobranska publika divna, a bio sam ovde pre tri, četiri godine sa kabareom ''Dobra stara vremena'' u dvorištu Doma kulture, bila je to letnja šema. Sećam se te divne noći koja je bila na obostrano zadovoljstvo. Nadam se da ćemo i sa novim ''Dobrodošli u kabare'', iskoristiti priliku i doći, tu smo isto Tanja Bošković i ja. Daće Bog, družićemo se još.

MILAN CACI MIHAILOVIĆ

1. Mnogi za ovu predstavu kažu da je za sva vremena, slažete li se sa tim?

    - Pošto je ovo bilo 167. izvođenje, a to znam jer vodim preciznu evidenciju, onda se zaista može reći da je za sva vremena. Mnogo smo putovali i doživeli puno fantastičnih trenutaka sa ovom predstavom. Još jedna stvar u prilog toj tvrdnji je prijem divne publike u Srbobranu. Mi smo oduševljeni kako smo dočekani, a verujem da je i publika zadovoljna.

2. Igrate li ovaj komad sa radošću, Vaša uloga je manja, ali veoma simpatična?

   - Moja uloga je epizodna, ali igram sa divnim kolegama i sa svojim mlađim sinom Petrom, tako da je to višestruko zadovoljstvo.

3. Volite li da gostujete po manjim mestima?

   - Naš posao je da gostujemo i po manjim mestima. Putovali smo na sve strane i imamo divna iskustva. Bili smo, između ostalo, u Beču, a ovaj region i ne računam za inostranstvo.

4. Jeste li ranije bili u Srbobranu?

    - Bio sam u Srboranu sa sinom Petrom još 2003. godine kada smo nastupali na nekom recitalu. Inače, ovo mesto znam još dok sam bio vojnik, jer služio sam u Somboru i svake nedelje sam išao kroz Srbobran. Tako da mi je drago mi je što sam ponovo došao.

Foto: Tamara Gajinov

Darko Vujinović

vremenska prognoza

Srbobran

Vlažnost

Vetar

baner