Upozorenje
  • JFile: :read: Nije moguće otvoriti datoteku:
  • Neuspešno učitavanje XML datoteke

Sestre Curaković: Ispunile smo san kada smo zaigrale za Srbiju

Mlade i talentovane sestre košarkašice iz Srbobrana, Ivana i Jelena Curaković predstavljale su Srbiju prošle godine na Evropskom prvenstvu za kadetkinje u Italiji. Ovog leta prvu čekaju nove obaveze u državnoj selekciji, dok je drugu, nažalost, povreda sprečila da se odazove pozivu selektora.

Članice Ratgeber akademije iz Pečuja su se nakon završetka sezone vratile kući, a tu priliku su iskoristile da po prvi put daju intervju za ''Radio Srbobran''.

IVANA IDE NA PRIPREME, JELENA PAUZIRA

Kadetska reprezentacija Srbije 2016. godine - Jelena u levom krugu, Ivana i desnom

Objasnile su da ih zbog pomenutih okolnosti, odnosno Jelenine povrede čekaju drugačiji zadaci ovog leta.

    - Preda mnom su obaveze u juniorskoj reprezentaciji gde igraju košarkašice do 18 godina. Ovaj put će biti jača konkurencija jer je godište starije i treba uložiti dosta rada i truda tokom letnjih priprema. Prošle godine smo mi bili vodeće godište pa je to sa neke strane bila olakšavajuća okolnost, mada niko od nas nije imao zagarantovan prolazak na Evropsko prvenstvo. Sama reprezentacija, grb i poziv su veliki čast i zadovoljstvo, jer predstavljaš svoju zemlju. Lani je to bilo divno iskustvo, nadam se da će i sada biti tako – ističe Ivana Curaković.

Njena sestra Jelena, pak, ima drugačiju priču, obojenu ne toliko veselim tonovima. Naime, ona je doživela težu povredu na utakmici u Mađarskoj, pa je morala da pauzira osam meseci i propusti celu sezonu.

    - Nažalost, morala sam da odbijem poziv u reprezentaciju. Nisam mogla ni da treniram. Ali prošli put je to zaista bilo predivno. Vredelo je raditi sedam godina, otići na veliko takmičenje, predstavljati svoju zemlju i ponosno nositi taj dres i grb. Za mene je to bio san. Kada sam dobila poziv, rasplakala sam se od sreće. Sada imam neke više ciljeve do kojih ću gurati i boriti se da ih ostvarim što je pre moguće - naglašava Jelena i dodaje da sada pre svega želi da se oporavi i vrati na teren.

NISMO BILE SVESNE KAKAV SMO USPEH NAPRAVILE

Nakon poslednje utakmice na EP 2016. protiv Portugalije 

Kao male gledale su košarkašice na televiziji i svaka je na državnom dresu imala svoje prezime i broj. Maštale su da i one budu u takvoj ulozi, a vrte film unazad i na momenat kada se to ostvarilo.

     - Fizioterapeut nas je pozvao u sobu i mi nismo znali šta nas očekuje. Dobile smo dresove i svaka je preuzela svoj. Kada dobiješ tako nešto u ruke shvatiš da si uspeo, mada to nije ništa u odnosu na ono šta sve još možeš. Osećaj ne neopisiv, to prosto mora da se doživi. Divno je kada izađeš na teren, krene tvoja himna, a ti se uspraviš i kreneš da je pevaš – puna ponosa sa osmehom govori Ivana, inače pet minuta starija od svoje sestre bliznakinje.

Jelena priznaje da nije bila svesna dokle je zapravo dogurala. Na pripreme sa najboljom kadetskom selekcijom Srbije gledala je kao na obične treninge.

    - Trudila sam se i radila kao što to činim u klubu. Kada je stigao spisak igračica koje idu za Italiju na kome smo se nalazile Ivana i ja, meni je to bilo malo neobično. U trenutku kad sam u svlačionici obukla svoj dres, počeo je da radi adrenalin, krenula je euforija i tek sam onda postala svesna kakav sam uspeh napravila u svojoj dosadašnjoj karijeri. To ako se ne doživi, ne može da se opiše. Izađeš, pevaš himnu i predstavljaš svoju državu. Ja sam bila među starterima na meču i kada sam izašla na parket imala sam tremu. Ali ubrzo se opustiš i zaboraviš na sve, kao da si na redovnoj utakmici. Sve je prošlo kako treba i bila sam prezadovoljna. – naglašava ona.

DRAGO NAM JE ŠTO SMO OBE POZVANE U REPREZENTACIJU

Prema njihovim rečima, dvostruka sreća je bila što su obe učestvovale na šampionatu Starog kontinenta. Prisustvo sestre bliznakinje je puno značilo ovim Srbobrankama.

    - Tu je naravno ceo tim i svi se držimo zajedno, ali potpuno je druga priča kada je sestra pored tebe. Lakše je na terenu i podrška je tu. Ja sam inače, u jednom trenutku ostavila košarku na godinu dana, pa je Jelena bila dosta dominantnija od mene i zato nisam mislila da ću i ja biti pozvana – poručuje Ivana Curaković.

Sestra priznaje da joj je lakše da sarađuje sa njom nego sa nekom drugom saigračicom, jer poznaje Ivaninu igru. Kako kaže, mogu dosta da doprinesu ekipi kada su istovremeno na terenu.

    - Osetila sam olakšanje kada je rečeno da će i ona putovati u Italiju, jer sam mogla da imam nekog svog uz sebe. Kada je ona pre nekoliko godina prestala da trenira, i ja sam se premišljala, ali sam nastavila svojim putem. Sve je bilo mnogo bolje prilikom njenog  povratka – sumira nešto mlađa Jelena.

PORODICA JE BILA PRESREĆNA

Naravno, roditelji Goran i Slavka, braća Miloš i Marko, kao i sestra Milica bili su presrećni i verno su pratili svaku utakmicu.

    - Mama i tata nisu bili svesni svega. Ali kada smo otišli na Evropsko prvenstvo, tati je bilo puno srce. On se u početku nije razumeo u sport, ali kako smo mi išle dalje, njega je to sve više interesovalo. I od tada je sa nama u košarci – navodi Jelena.

NIJE BILO LAKO PROBITI SE IZ SRBOBRANA

Ivana Curaković na utakmici

Obe tvrde da nije bilo lako doći do reprezentacije iz male sredine kao što je Srbobran. Misle da se lakše probijaju deca iz velikih gradova poput Beograda i Novog Sada.

    - Na prvom treningu su bile devojke sa svih strana i kad smo rekli iz kog mesta dolazimo, neko nije čuo, mada ima dosta onih koji znaju. I za jednu i za drugu, kao i naš Srbobran je velika čast što smo uspele. Međutim, kada smo krenule sa košarkom, želeli smo samo da nešto treniramo. Nismo nikad razmišljale da postanemo neko i nešto. Naravno, ne bismo uspele da nije bilo našeg trenera Slobodana Subića, da nas nije forsirao i  bio uz nas. Potrebno je dosta odricanja, uz naš i trud roditelja, nekako se uspe – konstatuje Ivana Curaković.

I Jelena nije zaboravila da se zahvali roditeljima i treneru Subiću, bez kojih, ističe, ne bi dovde ni dogurale.

    - Kad je stigao poziv, nije bilo sigurno da ću igrati za reprezentaciju. Ali pošto sam kasnije dospela na konačan spisak od 12 košarkašica, shvatila sam da sam ostvarila svoj cilj. Naravno, imam ih još, između ostalog, da zaigram za seniorke, da jednog dana odem na Olimpijske igre, ali do tada ima još vremena i treba mnogo da se odričem i trudim. Ako želite ozbiljno da se bavite ovim sportom, morate da se odreknete privatnog života. Teško mi je bilo kada sam viđala svoje drugare kako idu na more, izlaze i zabavljaju se, dok mi treniramo – podvlači Jelena i dodaje  da ipak radi ono što voli i nada se da će se to jednog dana isplatiti.

VOLELE BISMO DA BUDEMO KAO SESTRE DABOVIĆ

Ana i Milica Dabović

Na pitanje mogu li posle sestara Dabović da u seniorskoj državnoj selekciji Srbije jednog dana zablistaju sestre Curaković odgovaraju da se nadaju tome, ali da je na njima pre svega da se trude i rade više nego do sada.

    - Mi ne možemo da se poredimo sa njima, one su svoj cilj ostvarile. Ali zašto da ne, imamo veliku želju da se to desi. Nadamo se da ćemo zajedno napraviti još mnogo uspeha – govore uglas.

VRATILE SMO SE POSLE PRVOG BORAVKA U MAĐARSKOJ

Šest godina su bile članice ŽKK Srbobran, a kada je 2015. godine krenula priča da se klub raspada, počele su da istražuju po internetu gde će dalje, jer su želele da nastave sa košarkom, iako im je bilo teško da se odvoje od svega. Pronašle su mađarsku Ratgeber akademiju i ugovoren je dolazak na jedan trening.

    - Trener je rekao da, što se njega tiče, možemo odmah da ostanemo, ali mi smo tada tek napunile 15 godina. Oduvek smo bili u velikoj porodici, okruženi sa dosta ljudi i onda ti bude teško da iz jednog malog mesta kao što je Srbobran odeš u Pečuj koji je mnogo puta veći. Vratile smo se posle kraćeg perioda i dosta nam je značila ta godina kod kuće koja je brzo prošla. Nismo obraćali pažnju na ljude koji su osuđivali našu odluku da ne ostanemo. Sledeće, 2016. godine smo odlučili da definitivno odemo, ali rado se vraćamo u ŽKK Srbobran kod trenera i devojčica – priča Ivana Curaković.

I njena sestra ocenjuje da je u Mađarskoj sve bilo super, dok mama i tata nisu krenuli nazad. Prema njenim rečima, to im je baš teško palo.

    - Meni je mnogo značila godina u kod kuće, jer sam na neki način sazrela i shvatila da moram da idem dalje i podignem svoju karijeru na viši nivo. Bilo je tu dosta ponuda da se ide i u neke druge zemlje, ali nama je najbliža solucija bila Mađarska. Ljudi su zaista od reči, kako su rekli, tako je i bilo. Što se tiče uslova, prezadovoljna sam, mislim da toga u Srbiji nikad neće biti – tvrdi Jelena.

POTPISALE SMO AMATERSKI UGOVOR, DOGODINE SLEDI PROFESIONALNI

Sestre Curaković u Udinama tokom Evropskog prvenstva

U avgustu 2016. su sa Ratgeber akademijom potpisale amaterski ugovor, samo zbog toga da bi se ljudi iz kluba osigurali da njih dve neće otići.

    - Prva godina je dokazivanje, u sezoni koja sledi ćemo imati male stipendije, ali to je ništa u odnosu na profesionalni ugovor koji se potpisuje sa 18 godina. Nama je cilj da tamo završimo školu i da dobijemo mađarsko državljanstvo zbog bolje košarke u narednom periodu koja će nam obezbediti lepšu karijeru – smatra Ivana.

Jelena otkriva da je tokom prvog njihovog boravka u Pečuju, jedan od uslova bio da se odreknu reprezentacije Srbije, jer su im rekli da jednog dana mogu da zaigraju za mađarski nacionalni tim.

    - Nije mi se to svidelo, jer sedam godina se trudiš i radiš zbog tog jednog poziva svoje zemlje. I to je jedan od razloga zašto sam se vratila kući posle prvog boravka. Već sledeće godine, kada smo napunile 16, oni su rekli da moraju da nas puste kada zove reprezentacija, jer je drugačija priča sa u tom uzrastu. Kakva god da je Srbija, za mene je najlepše kad nosiš svoj grb i predstavljaš svoju državu. Naše reprezentacije se ne odričem – jasna je Jelena.

OSVOJILE SMO REGIONALNU LIGU, U MAĐARSKOJ SMO ČETVRTE

Ženska ekipa Ratgeber akademije - Ivana Curaković u krugu

Ratgeber akademija igra mađarsku i regionalnu ligu, a devojke iz Srbobrana su u početku imale poteškoća, jer Međunarodna košarkaška federacija (FIBA) dugo nije htela da im odobri licencu. Ipak Ivana je igrala regionalno prvenstvo, jer za njega nije bila potrebna dozvola.

    - Osvojili smo prvo mesto, a sa nama su se takmičile i ekipe iz Novog Sada i Beograda. Pre kraj sezone sam dobila licencu za državno prvenstvo gde smo završile kao četvrte. Imali smo šanse za srebro, ali savladala nas je ekipa Šoprona. Bile su najjače i zasluženo su osvojile ligu. Mi smo imali nekih poteškoća, ali sledeće sezone ćemo se truditi da osvojimo i mađarski šampionat– najavljuje Ivana.

Zbog pomenute teške povrede koju je doživela već na prvoj utakmici, Jelena nije igrala čitavu takmičarsku sezonu.

    - Tri, četiri meseca nisam mogla ništa da radim. Zatim sam krenula sa vežbama i teretanom. Gledala sam sve utakmice i bilo mi je žao što nisam na parketu, ali istovremeno mi je bilo drago zbog sestre. Na prvoj utakmici je imala tremu, ali kasnije je bila dosta u igri i dobro pokazala. Prezadovoljna sam kako je izgledala na terenu – ističe Jelena.

DEVOJKE SU NAS LEPO PRIHVATILE, ALI NISU ZNALE ENGLESKI

Inače, prošle godine su sa njima dvema iz Srbije u Pečuj došle još tri devojke. Jedna je njihovo godište (2000), dok su ostale dve godine mlađe (2002) i sve su dosta uspešne.

    - Jelenu i mene su devojke u Mađarskoj već znale i odlično su nas prihvatile. U početku nam je bilo čudno, jer one ne znaju baš sve engleski, nismo znale kako da se sporazumemo, pa su se ustručavale da nam prilaze. To je bio jedini problem. Mada dosta su prijatne i druželjubive, pred kraj sezone smo se baš lepo družile. Naša košarka je dosta drugačija, mi na drugi način komuniciramo u igri. Kad su ključni momenti, onda nas četiri Srpkinje i jedna Mađarica budemo na terenu – objašnjava nam Ivana Curaković.

Sestra bliznakinja oktriva da je u Pečuju dosta dece iz naše zemlje, pogotovo u hrvatskoj gimnaziji ''Miroslav Krleža'', koju i one pohađaju.

    - U školi baš ne gotive svi Srbe. Ali što se tiče profesora, lepo smo prihvaćene. Škola je mnogo ozbiljnija i sve je na višem nivou. Vrlo dobri smo đaci, prosek mi je sada bio 4,30, a Ivani 4,47. Preovladavaju Mađari, neke nastave su na njihovom jeziku, pa je to teško da se proprati. Nas dve smo uvek bile odlični đaci, i rekla sam roditeljima da ne znam kako ću proći posle prve godine i kako će to sve izgledati. Uplašila sam se, ali sam onda videla da ima dosta stvari koje mi već znamo. Brzo smo se navikle – naglašava Jelena.

U KLUBU SU NAUČILI DA NAS RAZLIKUJU

Intervju - Ivana i Jelena Curaković

Zbog velike fizičke sličnosti, svi koji vide ove dve sestre upitaju koja je razlika.

    - Ona postoji, a to je da Jelena ima mladež na vratu, ali ne može svako sad da gleda u mladež. Kad se ona povredila, u klubu su se nekako navikli. Ja sam radila sa ekipom, a ona sa strane. Kroz taj period su uspeli da nas raspoznaju – objašnjava Ivana dok Jelena dodaje da su u početku razlikovali i po patikama.

OSEĆALE SMO NOSTALGIJU 

Srbobran

Pošto su se veoma mlade otisnule preko granice, neminovnost je bio osećaj nostalgije za kućom, porodicom i društvom. Ali uprkos tome što se nisu nalazile u svom mestu, stare prijatelje iz osnovne i srednje škole su uspele da sačuvaju. Ivani je veoma drago zbog te činjenice.

    - Naravno, najviše nam je nedostajala porodica. Čujemo se svaki dan sa svima, ali kad se fokusiraš na obaveze, ne misliš toliko o kući. Svi su bili uz nas, jer ako smo već dovde stigle, zašto da ne probamo. Uspeh je zagarantovan ukoliko se trudimo. Pošto smo već toliko dugo u košarci i imamo uslove i predispozicije da se njome bavimo, zašto da to ne iskoristimo – pita se naša sagovornica.

Jelena priznaje da su prva tri, četiri meseca boravka preko granice bila lomljiva. Kako kaže, bilo je dosta i plakanja, a čak je razmišljala da se ponovo vrati nazad.

     - Kada sam bolje  razmislila, bilo bi mi možda zanimljivo mesec dana, i opet bih rekla da hoću nazad. Moram da kažem da nikad ne bih otišla iz svoje zemlje da sam imala bar približne uslove kao što imam preko. Što se tiče društva, ako se organizujete i uskladite, možete sve da postignete. Govorili su nam da ćemo izgubiti sve prijatelje, ali ako su oni iskerni, kao što je kod nas slučaj, to se neće desiti. Ima nas pet, šest u društvu i to je sasvim dovoljno. Porodica me je najviše vukla kući. Međutim, dolazimo svake dve ili tri nedelje kući pa se viđamo – vidno je zadovoljna Jelena i dodaje još da je mnogo je lakše kad vidi kakvu porodicu i društvo ima uz sebe, što je samo podstiče da ide dalje.

SA KOŠARKOM SMO KRENULE IZ ZABAVE

U njihovoj porodici niko nije bio dominantan u sportu, a prisećaju se i kako su odlučile da treniraju baš košarku.

    - Počele smo 2009. godine sa devet godina. U našoj porodici je najstariji brat Miloš isto trenirao košarku. Oduvek smo bile visoke i dominantne u razredu i generaciji. Drugarice iz škole su nas povukle u taj sport. I dan danas smo dobre sa njima, iako one više ne treniraju – naglašava Ivana, a Jelena poručuje da im je trener Slobodan Subić govorio da imaju predispozicije za košarku.

     - Krenule smo čisto iz zabave. Ne bih se pronašla u nekom drugom sportu. Shvatila sam da mi igra pod obručima baš odgovara, iako je tata nekad navijao da pređemo na odbojku. Ali, košarka je pobedila. Imala sam mnogo idola, a među njima je bila i ostala naša reprezentativka Jelena Milovanović. I dan danas je pratim, gledam njenu igru i volela bih da krenem njenim stopama. – podvlači gošća ''Radio Srbobrana''.

HVALA OPŠTINI NA PROŠLOGODIŠNJOJ NAGRADI

Prošlogodišnje priznanje za talentovane košarkašice

U decembru prošle godine, na tradicionalnoj svečanosti povodom dodele nagrada najboljim sportistima, Ivana i Jelena su dobile laskavo priznanje. Naime, primile su nagradu za poseban doprinos i izuzetan značaj u razvoju i afirmaciji opštine Srbobran u oblasti sporta. Ivana se priseća kako su saznale za ovo.

    - Približavao se kraj polusezone i na našu kućnu adresu je stigao neki poziv. U međuvremenu sam se čula i sa članom Opštinskog veća zaduženog sa sport Todorom Šimpragom i on je rekao da će biti neka dodela. Mi nismo znale tačno o čemu se radi. Mnogo godina smo išle na te dodele i uvek su neki drugi bili nagrađivani i to stvarno lepo izgleda kada gledaš sa strane. Ali opet, negde smo priželjivale da i mi stanemo na tu binu – priča ona i nastavlja:

    - Odazvale smo se  pozivu i kad smo otišle, iz našeg bivšeg kluba su pripremili jako lep govor o nama. Rekli su nam da postoji određeni poklon koji ćemo dobiti. Čula sam da je to slika Srbobrana, a kada su je okrenuli na njoj se nalazila naša karikatura. Jako lepo sa njihove strane. Velika je čast što nas neki ljudi na taj način gledaju i doživljavaju. Dosta je ljudi iz sela koji su uz nas i uopšte nisu zavidni – drago je Ivani što je tako.

Jelena se zahvaljuje opštini Srbobran i svima koji su se zalagali i bili uz njih bez obzira što više nisu u svom rodnom mestu.

   - Lep je osećaj kada stanete na binu i pričaju o vama. Nisam navikla na to, mada navikavam se polako. Mene je to još više podstaklo i tad sam počela da budem svesna dokle sam dogurala i kakav sam uspeh napravila – konstatuje ona, a Ivana se ubacuje rečima da nikad nisu obraćale pažnju na to da li ljudi znaju za njih i da li neko piše o njima.

ŠKOLA PRE SVEGA, A JEDNOG DANA MOŽDA AMERIKA

Sestre Ivana i Jelena Curaković sa našim novinarom Darkom Vujinovićem

Ne žele da prave dugoročne planove, ali ipak imaju želju u kojoj zemlji bi volele da igraju jednog dana.

    - Prvo da završimo Gimnaziju, jer ćemo onda moći da se fokusiramo na sport i da radimo na sebi. Takođe mi je cilj državljanstvo naših severnih suseda, pokušavamo da naučimo mađarski jezik i da obogatimo svoj rečnik, a značiće nam i za predstojeći period. Nisam još razmišljala o zemljama u kojim bih da igram, ali isto tako Amerika i Italija recimo. Mada iskreno, još je rano za to, tek smo napunile 17 godina – završava Ivana.

Baš kao i sestrini, Jelenini ciljevi se ne razlikuju mnogo.

    - Prvenstveno želim da završim školu u Mađarskoj, ostale su nam još dve godine, zatim da dobijem njihovo državljanstvo jer će mi biti lakše u karijeri. Sa srpskim ne mogu toliko daleko da doguram. Ne želim roditeljima da budem na grbači, hoću da stanem na svoje noge. Meni je u cilju Amerika, sviđa mi se takva košarka. Bilo je ponuda i ove godine, ali previše je rano. Svake godine menjam Gimnaziju, taman sam se navikla ovde tako da bih da je završim – podvlači Jelena.

Zrelo govori da ne možete sami sebi da određujete budućnost, jer ne znate šta sve može da se desi. Kao primer navodi povredu koju je doživela, kada je pomislila da su joj otišli ligamenti.

    - Pitanje je gde bih bila sad da je tako. Morala bih da pauziram dve godine. Ne valja planirati neke stvari. I da ne bude ništa od ovoga što sam rekla, za mene je sve ovo divno iskustvo – zaključuje Jelena razgovor za ''Radio Srbobran''.

Darko Vujinović

MojSrbobran.net

vremenska prognoza

Srbobran

Vlažnost

Vetar

baner